Кошутњак између два „градаˮ

„Кошутњак је пун манијака. Једни трче за женама, а други без разлогаˮ, један је од духовитих афоризама којима је Душко Радовић будио Београђане на таласима Радија „Студио Б“.

Шалу на страну, Кошутњак је омиљено градско излетиште. Припада културно-историјској целини Топчидер, а 2014. године је проглашен  заштићеним природним добром.

Парк-шума простире се на површини од 330 хектара и на надморској висини од 250 метара. Међу листопадима и четинарима живе бројни сисари, гмизавци, птице, инсекти. Ипак, иако је по њима добио име, Кошутњаком више не трче кошуте.

Први пут се Кошутњак као густа шума спомиње у списима из 1831. године. Кнез Милош Обреновић је подигао ограду ради заштите шуме и гајења дивљачи, да би у другој половини 19. века постало богато ловиште у оквиру комплекса Топчидерске резиденције кнеза Милоша. Постојала су појила, надстрешнице, места за прехрану дивљачи – како је забележено, било је 42 јелена и 80 кошута. Изграђена је и Шумарева кућа, а 1891. године у њој је почела са радом Прва окружна шумска управа Србије.

Према предању хајдуци су се за ђурђевданске уранке и првомајске прославе окупљали око извора у подножју брда. Кнез Милош и кнез Михаило су за време своје владавине извор преуредили као чесму која је данас позната као „Хајдучка“. Веома је посећена јер је позната по доброј води. Насупрот њој, чесма коју је себи сазидао кнез Милош 1859. у спомен свог повратка на престо, данас је пресушила.

Почетком наредног века, доласком Карађорђевића на власт, 1903. године срушена је дрвена ограда, парк отворен за грађане, а кошуте су у наредних неколико година истребљене.

Београд је трагове своје прошлости уткао у сваки педаљ, а ипак чува још места за нове. Једно од најзначајнијих историјских места у Кошутњаку је место погибије кнеза Михаила Обреновића. Дана 29. маја 1868. године у поподневној шетњи убијен је из заседе.  На месту убиства, у левом џепу његовог капута пронађена је фотографија једне девојке, нотес с корицама пресвучен свилом и на њему извезене речи: Вера, Љубав, Нада. Претпоставља се да је ове речи извезла девојка са фотографије, Катарина Константиновић, блиска рођака кнеза Михаила у коју је био заљубљен, али због угледа и вере није смео да је ожени. Послужила му је као инспирација за љубавну песму „Што се боре мисли мојеˮ коју многи сматрају народном песмом, староградском романсом. Међутим, стихове „Што се боре мисли моје, искуство ми ћутат` вели, беж`те сада ви обоје, нек ми срце говориˮ написао је кнез Михаило. На месту атентата данас се налази спомен-обележје, плато оивичен  каменим зидом и оградом од кованог гвожђа. Осим овог спомен-обележја, успомену на њега буди и Ловачка кућа смештена у подножју Кошутњака. Шездесетих година 19. века кнез Михаило ју је подигао, а данас је приватно власништво. Изглед је делимично промењен, као и намена – данас је овде дечји вртић.

Кошутњак чува и успомене на војнике погинуле у Првом светском рату 1915. године. У знак поштовања према храбрим противницима, командант немачке војске Маршал фон Макензен подигао је два споменика. Један је већи и од белог мермера, посвећен немачким војницима. Споменик српским ратницима, тридесетшесторици војника погинулих бранећи Београд, подигнут је педесетак метара даље. На њему пише „Овде почивају српски јунаци“.

 

Споменик облика бронзаног цвета подигнут је у знак сећања на београдске студенте који су 8. септембра 1940. године учествовали у крвавом обрачуну са жандармеријом. Да би још једно сећање било очувано, сећање на 24. септембар 2000. године и отмицу Ивана Стамболића, бившег председника Председништва Републике Србије, подигнута је „Иванова чесмаˮ.

Најчешћи разлог посете Кошутњаку су земљане стазе погодне за шетњу, као и трим стаза и справе за вежбање направљене 70-их година прошлог века. Летња и зимска ски-стаза данас раде, али када је пред Други светски рат Кошутњак требало да постане центар за скијашке скокове, није било довољно заинтересованих. Скакаоница од 40 метара висине подигнута 1936. године по пројекту инжењера Станка Блоудека никада није коришћена, а током рата је и уништена. Обновљена је 1953. године, а три године касније одржано је прво, уједно и последње београдско такмичење у скијашким скоковима.

Два града смештена су у једној шуми. Спортско-рекреативни центар чини Пионирски град, док су комплекс атељеа и других објеката за производњу филмова део Филмског града. Ушушкан између две београдске општине – Чукарице и Раковице, Кошутњак нуди праву идилу онима спортског духа, а филмске клапе у оближњем Филмском граду нису могле наћи бољу кућу.

                                                                                                                          Ивана Атанацковић

 

 

Аутор: Београдске новине

Поделите чланак

Submit a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *