Братимљење Скадарлије и Монмартра

 „Шешир мој и француске беретке”
01-na-monmartru

Као што Париз има свој Монмартр, Рим Трастевере, тако и Београд има своју боемску четврт — Скадарлију.

Скадарска улица је 1872. године добила име које ће бити промењено само једном, за време аустријске окупације, када се накратко звала Ружина улица. Те исте године, у Скадарску улицу у тада сиромашан и неугледан део града, у кућу с бројем 34, настанио се „књижевник без занимања”. Јакшић  је  „повукао  ногу” за читаву плејаду уметника који ће потом у Скадарлији изнајмљивати собе али ће попут Јакшића, претежно живети и стварати у кафанама.

У овој боемској четврти  могуће је било видети чувене карактерне глумце у комичним околностима и обрнуто – комедиографе у трагичним, како ронзају у сузама због неостварених љубави и неплаћених рачуна или, пак, налик деци по коју, као по Жанку Стокић, долази верна служавка Магда грдећи је речима: „Да нећеш, госпа Жанка, и кревет да ти донесем код „Три шешира ”?”.

У Скадарлији су становали многи књижевници, глумци, сликари, композитори и новинари: Јован Јовановић Змај, Бора Станковић, Бранислав Нушић, Јован Скерлић, Драгомир Брзак, браћа Војислав и Жарко Илић, Чича Илија Станојевић, а неко време живео је и наш познати писац и сликар Момо Капор. Своју инспирацију најчешће су тражили на добро познатим адресама под називима  “Три шешира”, “Два јелена”,“Бумса”…Као професор гимназије, Стеван Сремац је у слободно време волео да свраћа у кафану „Дарданели”, омиљено састајалиште писаца, глумаца и њихових обожавалаца које се налазило на Позоришном тргу (данашњи Трг Републике), на месту садашњег Народног музеја.

04-anka-pavlovic-11-gМноге идеје су упрво ницале и добијале обрисе у ћошковима скадарлијских кафана. Ђура Јакшић је у кафани „Златни бокал” написао готово целу драму „Станоје Главаш”, а Бранислав Нушић био је спреман да за своје фељтоне и шале које су излазиле у „Политици” кафанске госте части пићем или ручком. „Ко удара тако позно у дубини ноћног мира”, стихове познате песме о Светом Сави,  Војислав Илић је записао у кафани „Дарданели”.

Братимљење боемско-уметничких четврти Монмартра и Скадарлије

Кад би могле новине да се озвуче, па да читаоци чују како се Монмартр брати са Скадарлијом, одјекивало би широм света. Трубе су 1977. први пут тресле Париз. Братимљење боемско-уметничкихквартова у Граду светлости  је обновљено 2013. и то je инспирисало Арт студио „Мали Монмартр” да осмисли пројекат под називом   „Ликовна колонија на Монмартру и у Скадарлији за децу из Србије и српску децу из Француске и изложбе у Београду и у Паризу“, остварен  у сарадњи са Владом Републике Србије, а подржала га је и суфинансирала Канцеларија владе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону као и Централни институт за конзервацију из Београда.

Арт студио „Мали Монмартр“, за 25 година колико постоји и ради, стекао је углед у домаћој и међународној јавности као добра и успешна школа за даровиту децу и омладину.

„Покретањем овог пројекта имали смонамерудадамо допринoс очувању културног идентитета Србије у свету кроз афирмацију дечјег ликовног стваралаштва и презентовање њених историјских и културних вредности. Пројекат доприноси заједничкој едукацији деце српског порекла која живе у Француској и деце из Београда, чиме се постиже формирање њиховог позитивног односа према српској култури, као и одржавање међусобних трајних пријатељских веза и контаката. На овај начин успоставља се интерактивна веза између млађе популације, културне баштине и ликовне уметности”, истиче Савета Бадањац, оснивач и директор Арт студијa „Мали Монмартр“.

У првој фази пројекта, 2014. године, реализована је ликовна колонија на Монмартру, у Паризу.  У колонији, поред  деце из Београда, учествовала су и српска деца која живе у Француској.

„Да су тада наш долазак сматрали значајним догађајем илуструје чињеница да су представници Монмартра обукли свечане одоре са шаловима са ордењем, што чине у свечаним приликама. На дочек су довели и мале добошаре, дечаке и девојчице који прате сва битна дешавања”, објашњава Бојана Симић, вођа пута мале уметничке експедиције коју су угостили председник Алан Кокар и неколико министара „Републике Монмартр“.

Уметничка  четврт Париза, београдским основцима послужила је као инспирација за сликање. Мали Монмартровци су неколико  сати дневно проводили сликајући различите делове највећег атељеа на свету подотвореним небом. Они су обилазили ичувене париске музеје, а посетили су и винограде Монмартра, у које иначе, ретко ко може да уђе.

Прошле, 2015. године, наставак пројекта реализован је у Скадарлији. Кроз теоретска предавања и практичан рад, уметници- педагозиовог арт студија, децу су  уводили у тајне заштите културне баштине.

„ Одређујући саму вредност културног наслеђа, полазници су имали могућност да формирају позитивне ставове према садржајима наше прошлости и традиције, као и  потребу да оне буду чуване за следеће генерације. Најпре су настали пастели малог формата, који су, затим, преточени дечјим доживљајем, новинама, дрвофиксом и темпером у радове монументалних димензија”, објашњава Маја Ђорђевић академска сликарка и вођа ликовне колоније у Скадарлији.

02-na-monmartru-1

Oве године реализоваће се трећа фазе пројекта, изложба дечјих ликовних радова насталих у обе колоније, у Паризу и у Београду, под називом  „Шешир мој и француске беретке“.Изложба ће бити приређена у Миксер Хaусу од 15. до 22. октобра 2016. године.

05-lena-misovic-15-g„На изложби ће бити представљено око 30 дечјих ликовних радова рађених пастелом, темпером, акрилицима и комбинованом техником на пастел папиру, триплексу и лепенки, и једна табла лавираних цртежа на акварел папиру“, објашњава Савета Бадањац, оснивач и директоровогaрт студија.

„Док се у Скадарлији писала историја књижевности, на Монмартру је сликана историја уметности. Једна епоха, два града и неки нови клинци, ученици респектабилне школе са њухом и слухом за таленте, у оквиру пројекта који с једне стране осењује легендарни Аристид Бријан, а с друге романтични Ђура Јакшић, песник и сликар. Резултати француско-српске креативне интеракције су амблематски сведени, занимљиво кадрирани и надасве привлачни радови – у колористичкој лепези од топле сепије до нежних пастела.Доказујући већ четврт века да се љубав према уметности и баштини развија од малена, континуираним, посвећеним радом са најмлађима, креативни тим „Малог Монмартра“ нам и овом колонијом која повезује Београд и Париз, показује аутентичну, неприкосновену моћ уметности“. Написала је Тамара Огњевић, историчарка уметности, у каталогу изложбе.

Следеће,2017. године планирана је  четврта фаза овог  уметничког пројекта. Изложба „Шешир мој и француске беретке“ треба да буде приређена у Културном центру Србије, у Паризу.

„Ако је Париз престоница света, Монмартр је престоница Париза; ако је Београд раскрсница светских путева – Скадарлија је његова душа ”, речи Косте Димитријевића најбоље описују ове две боемске четврти, а остаје нам да ову илустрацију подстакнуту дечијим доживљајем погледамо у Миксер Хаусу 15. октобра. Мали Монмартровци сликају лепшу страну свету!

Маша Ђорђeвић

 

 

 

 

 

 

Аутор: Београдске новине

Поделите чланак

Submit a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *