Драгољуб Жарковић- Без заната нема доброг новинарства

Foto: Marko Rupena

Уредник недељника Време, аутор многих колумни и коментара и писац недавно објављене „Напредне књиге“,Драгољуб Жарковић, у интервјуу за Београдске новине говори ко је кривац за стање у којем се медији у Србији налазе и на који начин би се оваква, не тако завидна ситуација, могла променити.

 

У првој половини 2016.године објавили сте Напредну књигу, у којој се могу пронаћи одговори на питање, како Ви кажете, где смо били и докле смо стигли. Колико је новинарство одговорно за тренутну ситуацију код нас?

Како који, заиста постоје медији који се јако одговорно понашају према стварности и према животу. Нажалост то нису медији који су најпропулзивнији у комерцијалном смислу или тиражу. Поплава површних и лоших електронских медија, па и гомиле таблоида једна је врста неодговорног новинарства. Њима је главна вест што је ћерка Сузане Манчић променила фризуру, то је збиља вест од јаког интереса (смех). Свуда у свету постоји таква врста новина, али проблем са Србијом је што те новине постају доминантне али и подржане од власти на један одређен начин. Поразно је што у Србији има мало медија који су имуни на притиске власти али само из једног разлога, јер су тешка сиротиња и немају чиме да буду уцењени. Тамо где се врте паре, лако је остварити притисак.

На који би начин новинари могли да побољшају постојећу медијску слику?

Па то је јако тешко. Новинари немају ту моћ да мењају друштвене околности, они треба да их тумаче. То је читав циклус који крене као мала грудва која се котрља, и на крају запрети да постане нека озбиљнија лавина. Све је то превелики задатак. Новинари нису комесари у друштву нити су задуженида мењају друштво. Они треба поштено и објективно да прате друштвене трендове и да дају трећу димензију догађаја– Зашто се нешто догодило? То је у ствари у тону моје књиге. Пред новинаре ставити задатак да мењају друштво је много тешко. То би требало да буде синергија одређених фактора, различитих политичких и јавних интереса. Проблем новинарства у Србији је то што ми немамо јавност, ми смо друштво недефинасане јавности.

Ко су данас у Србији пријатељи, а ко непријатељи новинарства?

То се мења у зависности  од околности. Мислим да медији немају природне ни пријатеље ни непријатеље, осим оне публике која је фанатично везaна за модел једног недељника. Није добро да медији имају сталне пријатеље или сталне непријатеље, они просто треба да прате те друштвене, политичке, економске, посебно културне околности у друштву и да пробају да их тумаче.

Медији треба да буду наоштрени према свим појавним облицима друштвеног живота и да имају способност да их критички промишљају. У том случају друштвене групе које се руководе политиком, парама, требало би да имају осећај да медији њима нису пријатељи, већ да су у функцији контроле њиховог посла.

Како редакција Времена превазилази проблеме са којима се суочава?

Тешко, као и свака! Никаква тајна није да ми у Времену не мислимо подједнако исто о свему. Али нема тог проблема који се у дијалогу не може просветлити и разјаснити. На крају, увек постоји главни уредник који даје извршну наредбу и онда је то по неком правилу неписани закон. Ми се као редакција нисмо учаурили, дозвољамо различита мишљења о различитим темама, често се и свађамо око тога, али то и јесте суштина оваквих редакција. Стално имамо округли сто, дебату,и из тога произиђу и теме и политички ставови наших коментатора и новинара. То је по мом мишљењу добро новинарство.

Једном приликом сте изјавили да уредник мора бити и психолог. Какав сте Ви психолог својим колегама у редакцији?

С обиром на то да сам око 30 година уредник у каријери, мислим да је бити психолог ствар искуства. Сматрам да човек на тој функцији не треба да ради са текстовима, већ искључиво са људима. Ја 90 одсто текстова прочитам тек када изађу новине. Садржај Времена је по обиму једна књига која се формира у року од 4–5 сати. Нема тог човека који би све то стигао пажљиво да прочита. Трудим се да контролишем функционисање редакције преко људских потенцијала. Ако сваки дан радите са људима, онда и без дипломе психолога научите да препознате праве вредности.

foto Marko Rupena, Tribina, 25 godina vremena, Opstina Vracar, Tribina Zivot i smrt institucija, Dragoljub Zarkovic

На који начин новинаре у редакцији подстичете да достигну свој максимум, с обзиром на то да је новинарство професија за коју влада мишљење да није профитабилна?

Редакција Времена је позната по малим платама. Ми имамо смешне плате, али  и даље смо под притиском младог света који би желео овде да дође и ради код нас. Време је одлична одскочна даска за будућу каријеру. Радити у Времену пружа и могућност да добијеш неку стипендију, одеш на неки инострани универзитет итд. На тај начин људи налазе задовољење неких својих базичних материјалних интереса. Нико се овде обогатио није, нити ће, али многи људи успешно воде комерцијалне јавне трибине и од тога се може преживети.

Осим великог броја текстова, у Вашој архиви се може наћи и диплома Факултета политичких наука. Како је изгледао Ваш пут од студента новинaрства до уредника једног недељника какав је Време?

То су били различити путеви, неке студенте је професор Лукач директно узимао за руку и водио у НИН, као што је случај Милана Милошевића, који јеједан од најјачих српских новинара у смислу темељности, озбиљности и схватању шта је то медиј. Ја сам ушао у Политикину кућу на конкурс за приправнике, где се  пријавило нас хиљаду, а шеснаесторо су примили. Почео сам у Политици експрес која је тада ушла у жестоку конкуренцију са Вечерњим новостима, то јесу били таблоиди, али озбиљни. То је нека основа која мора да постоји, а онда градиш каријеру.

Шта је по Вашем мишљењу новинарство: професија или занат?

И једно и друго, али мислим да без заната нема ни доброг професионалног новинара. Велика сам присталица теорије да људи у новинарство треба да уђу што млађи,док су залуђени тим послом, и да онда тада прођу кроз све фазе. Сваки новинар мора да прође један нормалан пут– од вести, преко извештаја до чланка. Сматрам да је занатски део новинарства овде јако запостављен и то је велика штета. Ми јако брзо људе уздигнемо због неких одређених квалитета и они постају професионални новинари, а немају довољно занатског искуства.

Изјавили сте да кад хоћете нешто добро да прочитате, седнете и напишете–па онда читате. Колико времена издвојите како бисте написали један текст?

(смех..) Ја се то мало шалим, није то баш тако. Читам ја све и свашта, али некад није лоше хранити сопствену сујету. Имам и други омиљени штос у недостатку бољег избора, а то је „Цитираћу самог себе“. Мени за текст треба јако мало времена да га напишем, али пре тога морам да га смишљам. Сама операционализација јако брзо иде. Савет свим новинарима је да не почињу да пишу текст док не смисле наслов. Ја кад схватим шта је наслов у мом тексту, напишем га за 45 минута до сат времена.

Зашто баш новинарство у штампи?

Да не радим у штампи, радио бих на радију. Тамо је најопуштеније, нико те не види. Када је телевизија у питању, ту је већ велика робија јер зависиш од превише људи и технике. Генерално, у штампи си најслободнији. Ту си сам, са својим компјутером и имаш своју реч, којом треба нешто да кажеш.  Један од главних узрока лошег српског новинарства је што ми немамо специјализовано новинарство. Од кад је умро Захарије Трнавчевић, ја не знам да ли се неко испрофилисао ко прати пољопривреду адекватно.

Крајем сваке године недељник Време бира личност године. Којим се критеријумима водите?

Има само један критеријум, а то је унапређење институције у јавном интересу. Кад се испостави да је неко унапредио неку институцију која служи јавном интересу, он је истовремено кандидат за личност године коју бира Време. Наш критеријум је доста специфичан, некад се деси да омашимо, али додељивали смо ми награде и правим људима. Понекад не видимо да је било која институција унапређена, па се самим тим јавља проблем при одабиру.

 

Марко Ђорђевић

Аутор: Београдске новине

Поделите чланак

Submit a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *