ДР НЕЛЕ КАРАЈЛИЋ- БЕЗ УТОПИЈЕ НЕМА ВЕЛИКИХ ДЕЛА

,,Мислим да је од Југославије остала само култура, све остало је нестало. Истини за вољу, кутура и јесте била најјача карика те дивне земље. Оно што је везало њене несретне народе биле су нити културе које ни данас нису покидане.”

Неле Карајлић  ̶ легенда југословенске рок сцене и фронтмен чувеног ,,Забрањеног пушења” које је, поред многобројних хитова који се и дан-данас певају, изнедрило и револуционарни ,,нови примитивизам”, културни покрет који је оставио дубоког трага на тадашњу културно-уметничку сцену. Творац култне „Топ листе надреалистаˮ и аутор романа ,,Фајронт у Сарајеву”, у интервјуу за Београдске новине, осврће се на свој богати уметнички опус, многобројне животне обрте током деценијске каријере и најављује мултимедијалну представу ,,ФБИ  ̶ Досије Тесла” која ће доживети своју премијеру пред београдском публиком 18. децембра у Сава Центру.

Бенд ,,Забрањено пушење” настао је у једној сарајевској гаражи, а само неколико година касније постао је један од највећих југословенских бендова. Можете ли после толико година да сагледате због чега је то у данашње време све ређе? Је ли у питању недостатак иновативности или одважности?

Тај пут из гараже до великих дворана није био нимало једноставан како то сада изгледа. Када се човјек окрене уназад има осјећај да се све догодило по некој раније договореној матрици, али није баш тако. Ми смо из гараже до великих позорница дошли јер смо дубоко вјеровали у то што смо радили. Управо је та вјера оно што данас недостаје. Утoпијска слика свијета, то је оно што је красило нас, а што данас не постоји. Без те слике тешко је правити велика дјела. Кад свијет има испред себе утопију, он онда рађа Битлсе. Без вјере у немогуће, Ријана је максимум који можемо да добијемо.

Чувена је ваша реченица са концерта у Ријеци ‘84 ,,Црк’о Маршал. Мислим на појачало.”, која је изазвала бурне реакције јавности и тадашњег режима. Каквог би одјека таква изјава имала у садашњим околностима?

Никаквог. Данас је толика бука да нико никога не чује. Ево, и амерички избори били су одлучени по критерију ко је од двоје кандидата гласнији.

Поред многих ужаса које су донеле, деведесете су довеле и до распада оригиналног састава ,,Забрањеног пушења”, као и Вашег коначног одласка из родног Сарајева. Колико је долазак у Београд донео у односу на оно што је одлазак из Сарајева однео?

Мислим да ми је донио више но што ми је одњео. Ја сам већ тада ушао у нову фазу живота и врло би вјероватно било да бих промјенио град, чак и да није било рата. Рат је процес који је убрзао моје сазревање. Наравно, много би ми било љепше да је одлазак из Сарајева била моја одлука, а не сплет стравичних околности.

Да ли ,,Фајронт у Сарајеву” може добити свој епилог, или је фајронт једино што је остало између Вас и тог града?

Ја се са својим Сарајевом нисам посвађао. Ја сам у сукобу са онима који кривотворе историју и искривљавају чињенице. Иза мога става стоје хладни бројеви, а иза њих запјенушана пропаганда. Када ме већ питате о Сарајеву, волим да цитирам стих мога друга Аце Аждаје који вели:

„Ако желиш у мој град

броји дане унатраг“

Од југословенске културне сцене, на којој сте имали веома важну улогу, остали су само трагови. Верујете ли да ће једног дана култура превазићи политичке оквире?

Мислим да је од Југославије остала само култура, све остало је нестало. Истини за вољу, кутура и јесте била најјача карика те дивне земље. Оно што је везало њене несретне народе биле су нити културе које ни данас нису покидане.

 

Били сте део револуционарног правца ,,нови примитивизам”. Да ли бисте могли да га оцените као особену епоху, одраз једног времена?

Нови примитивизам је била наша духовита реакција на поплаву стилова и праваца које је музичка индустрија свакодневно измишљала не били лакше дошла до купаца. Ипак, та је за****ција оставила дубок траг у популарној култури, па сад испада да нам је фалила јака организација која је од нас могла да направи озбиљан покрет. Један мој друг у шали каже: „Да смо имали организацију коју је имао Ное Словенише Кунст, били бисмо сада дио сталне поставке Тејт галеријеˮ.

 

Шта сматрате да је потребно да се деси да би се таква врста револуције родила у културној кризи која је данас на снази?

Поновна појава утопије, нечега у шта би млад свијет беспоговорно повјеровао. Без те духовне силе нема великих дјела.

Може се рећи да је ,,Забрањено пушење” од свог настанка, закључно са Вашом сарадњом са Емиром Кустурицом имало три своје ,,инкарнације”. Која од њих је на Вас оставила највећи траг?

Посљедња, ,,свјетска” инкарнација је, без сумње, моје највеће и најузбудљивије искуство немјерљиво по своме богатству. Мислим да сам реченицу ,,Хвала публико, ово је било све за вечерас” изговорио на најмање четрдесет језика. Силина тог периода умало ме није избацила из орбите, па сам на крају, у краткој паузи између турнеје по Португалу и Русији, добио срчани удар. То је био знак да се живот мора промјенити.

Чини се да је рад са Кустурицом више био фокусиран на пажњу иностране публике, о чему говоре многобројне светске турнеје. Је ли та намера постојала од почетка или сматрате да домаћа публика не препознаје тај жанр, који је нешто другачији од оног који сте до тада неговали?

Још од краја осамдесетих осјећао сам потребу да своју музику извезем напоље у што већи број земаља. Сарадња са Кустурицом тај је процес убрзала. Заиста, у тих тринаестак година, колико сам био са НО смокинг орцхестром, није ми падала на памет домаћа публика. Са друге стране, било ми је жао што нисмо у стању да им приближимо музику којом смо освојили свијет. Албум ,,Унца унца тиме” (Unza unza time) је најбоље нешто у чему сам учествовао.

Више пута сте изјавили да „Топ листа надреалистаˮ неће бити поново снимана. Ипак, да ли бисте могли макар у машти да замислите на чему бисте данас базирали такав концепт, у ново време, са новим ликовима?

Данас би Надреалисти били вјероватно нека врста ријалитија. Сједили би у некој соби у којој би нас посматрала цјела бивша Југа. Претпостављам да би било досадно.

Можемо ли се надати скорашњем наставку ,,Надреалне телевизије”?

Како ствари стоје  ̶  тешко. Нема више храбрости за јак телевизијски концепт. Углавном се новац улаже у нешто што је гледано и профитабилно. Такав развој догађаја наслућује смрт телевизије. Сви се полако, али сигурно селе на Интернет.

До сада сте имали прилику да стварате у свим формама, од музике, телевизије, књижевности, а од скоро и у позоришту. Шта се показало као најбољи вид исказивања онога што носите у себи?

Најтеже је, без сумње, писати књиге. Свака друга умјетност има некога или нешто да вам помогне. У музици су то људи око вас и инструменти, у сликарству боје, у позоришту и на филму глумци, камера, освјетљење. Књижевност нема помоћно средство. Ту сте само ви и тридесет слова. Па изволите. Напишите ,,Рат и мир”. Са друге стране, рок концерт је нешто што доноси највише узбуђења. Ту количину адреналина друге умјетности не познају.

Пред београдском публиком ће 18. децембра бити изведена мултимедијална позоришна представа ,,ФБИ  ̶ Досије Тесла”, која је премијерно изведена у Новом Сада прошлог месеца. Како сте дошли на идеју да испричате причу о Николи Тесли из једног другачијег угла?

Тесла је интригантна личност, човјек око кога се плету митови. Он је то постао и за живота. Мит. Интересовао ме је његов свјетоназор, начин на који је долазио до открића. Интересовало ме је шта га је руководило да доноси, понекад, нама обичним смртницима, неразумљиве одлуке. Са друге стране, захваљујући књигама које сам прочитао, створио сам слику о њему која се разликује од оне коју носимо у својој глави. Он је био духовит човјек, склон шали. Ако дођете у Сава центар 18.децембра, видјећете Теслу онаквог какав је заиста и био.

 

Миа Бјелогрлић

Аутор: Београдске новине

Поделите чланак

Submit a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *